Prvo poglavlje

"Zemljina skola"

Ovo je prvo poglavlje knjige "Nema vremena za karmu". Knjiga daje uvid u licnu slobodu, okoncanje borbe, reinkarnaciju, metafiziku, duhovno kanalisanje, isceljivanje i jos mnogo toga drugog.

___________

Bilo je magicno, intrigantno, interesantno,kada smo se prvi put susreli sa natprirodnim. Tada smo imali drugaciji pogled na zivot nego sto ga imamo sada. Bilo je zastrasujuce i kada su se razoblicile nase zablude kako mozemo da kontrolisemo ono sto nam se desava u zivotu.

Vaspitani smo da je "normalno" da se borimo da ne potonemo. Ponekad plutamo na splavu, po letnjem suncanom danu. Ali, mnogo cesce, iscrpljeni svim silama, borimo se da se ne udavimo I jedva cekamo da trener zatrazi time-out.

Tipican stanovnik ove planete primecuje bezbroj dogadjaja naizgled nepovezanih, naoko slucajnih, nekoordiniranih, nepredvidljivih i neocekivanih. Covek je stalno na oprezu Zzbog toga sto ne moze da predvidi sledeci trenutak, ili sledeci dan. Bez obzira koliko je osoba vesta, ili dobro istrenirana da se nosi sa raznoraznim neprijatnim dogadjajima, zivot nam na put redovno podmece mine iznenadjenja, primorava nas da odstupimo, da se pregrupisemo, da se predamo. Nas put je pun neizvesnosti. Oni mudri su stavili pojaseve i kupili polise osiguranja.

Ljudi na ovoj planeti retko imaju vremena ili zelje da saznaju vise o stvarima koje nisu povezane sa prostim "guranjem" napred, prezivljavanjem, manipulisanjem sa svetom koji se neposredno nalazi oko njih. Uvazavamo institucije, univerzitete i korporacije kojima nase drustvo omogucava da izbegnu da se zvanicno pozabave bilo cim sto nije prakticno- kao sto su, na primer, vecnost ili cuda.

Pre ili kasnije medjutim, naoko, bez ikakve veze sa nasim "normalnim" zivotima, univerzum pocinje da se pojavljuje u nasem kratkovidom vidnom polju kojim posmatramo zivot. Pocinje da nam otkriva novi pogled na svet. Pocinjemo da primecujemo vezu izmedju uzroka i posledice tek posle hiljada zivota koje smo proziveli na ovoj planeti. I mozda jos i vise u drugim skolskim sistemima. Dostizemo razvijeniju svest o tome da vidljiva realnost nije jedina realnost koja postoji. Pocinjemo da razumevamo da postoje neka pitanja na koja intelekt jednostavno ne moze da pronadje odgovore, bar ne u stanju razvoja u kome se nalazi. Sve vise koristimo intuiciju kada treba da donesemo neku odluku.

To se na kraju desi svakome ko traga, onda, kada shvati da je Zemlja skola. Ne razlikuje se od bilo koje druge skole. Ima ucitelje i ucenike, skolsku upravu, domare, roditeljske sastanke. Ima i one koji beskonacno ponavljaju treci razred sve dok se ucitelj ne sazali i i pusti ih da zavrse razred- iz ciste samilosti. Postoje i oni koji preskacu razrede. Kada se diplomira, sledi ceremonija dodele diploma. Oblace se kape i mantije i koraca ponosno i svecano u redovima ka novom carstvu kosmicke realnosti.

U svakom sledecem zivotu, posto predjemo odredjenu kriticnu tacku, postajemo svesni da nikada vise necemo biti potpuno zadovoljni onim sto ovozemaljski zivot ima da nam ponudi. Sve vise i vise saznajemo o "velikoj slici", sve dok, jednoga dana, ne uvidimo i totalno prihvatimo svrsishodnost, pravicnost i zadivljujucu ekspeditivnost Zemljine skole. Pravi majstor dostize veoma visok nivo svesti na kome moze da shvati i oseti da postoje i druga cula za prikupljanje informacija, kao i drugi nacini da se objasne stvari. Madjutim, svestan je toga da postoje oni koji se oslanjaju samo na pet osnovnih cula i koji veruju da je zivot ispunjen povredama, nepravdom, patnjom i borbom.

Pre mnogo godina prolazio sam kroz jednu od mnogobrojnih faza u zivotu. Ovoga puta u pitanju je bila faza "Buda". Citao sam nekoliko knjiga o Budinom zivotu. U jednoj knjizi bilo je nesto sto me nateralo da se zaista duboko zamislim.

Izgleda da je Buda imao nekog ucenika, tinejdzera, koji je izabrao da provodi sa uciteljem po malo vremena svakoga dana. Jednoga dana decakovo selo je zaratilo sa susednim selom. Decak je morao da brani svoj dom. Rasplamsala se vatrena, teska borba. Poginuli i ranjeni lezali su unaokolo. Ucenik je bio prestravljen, imobilisan od straha. U svom ocaju, dozivao je:"Buda, spasi me!" Buda se pojavio, cuvsi u svome srcu decakov vapaj. Sav blistav krenuo je preko bojnog polja. Njegova pojava isijavala je uobicajeni mir i lepotu. Sa osmehom na licu, smiren u svom bicu, dosao je na stranu na kojoj se nalazio njegov prijatelj. Zagrlio je decaka i drzao ga sve dok ga nije umirio.

U kontekstu mog tadasnjeg razumevanja realnosti i zivota, nisam imao drugog izbora do da izjavim da je Buda neosetljiv, bezosecajan monstrum. Moj tadasnji nivo razumevanja govorio mi je je borba bila stvarna, bolna, da je nacinjena steta, izgubljeni ljudski zivoti. Da je i Buda to mogao da uvidi, mislio sam, sigurno bi se zabrinuo. Sigurno bi upotrebio sav svoj autoritet da zaustavi rat, da ubedi te ljude da oni rade suprotno Bozjoj volji. Ali, nije. U stvari, on se nikada nije suprotstavljao nikakvom obliku zla.Tada sam mislio da se verovatno i Hrist salio kada je rekao: "Ne suprotstavljajte se zlu".

Nije tesko pogoditi da sam ja imao mnogo toga da naucim, ne Buda. U tom trenutku sam bio spreman da pokusam da saznam sta se zaista desava na ovoj planeti, da vidim vise od onoga sto se naizgled desava.

Zasto Zivot? Sagledavanje "Velike slike".

Izvan ove skole, zivot postoji oduvek. Od trenutka kada se dogodio veliki prasak, ljudi su tokom pedeset milijardi godina sticali iskustvo. Pedeset milijardi godina je za nama od kada se univerzum urusio u samog sebe. To su zrnca peska u poredjenju sa onim sta Velika slika, u stvari, predstavlja. Mi se isuvise cesto ogranicavamo samo na pet osnovnih cula kada posmatramo stvarnost. Zaboravili smo da je planeta Zemlja, zapravo, ucionica. Zemlja je samo sicusan deo univerzuma, i to onog vidljivog. A da i ne govorimo o nevidljivim univerzumima.

Kada postojimo izvan carstva vremena i prostora, svi smo jednaki, potpuno ostvareni, individualni aspekti Boga. Svi imamo neodvojivu i totalnu spoznaju Boga i svih Bozjih dela. Ali, ocigledno, dok smo na Zemlji, mi makar privremeno, zaboravljamo na nase jedinstvo sa Bogom. Zanimljivo, ipak cesto imamo suptilan, negde duboko usadjen osecaj da je celokupno znanje pohranjeno u nama samima. Koliko se cesto obracamo nasem "visem bicu" ili "duhu"? Uranjamo delimicno ili potpuno u tisinu. To nam dokazuje da smo, zapravo, ipak svesni da mi sami znamo sve odgovore.

U medjuvremenu, dok smo jos uvek u stanju svesne amnezije, pokusavamo da razumemo univerzum i nase mesto u njemu. Koristimo sva sredstva koja su nam dostupna da se nekako snadjemo u nasim odnosima sa drugim ljudima, sa nedostatkom prosperiteta, sa krizom kaja izgleda kao da obavija nasu planetu.

Upotrebicu parabole kako bih pokusao da nacinim filozofski ili metafizicki model koji bi mogao da baci malo svetla na ono sto dozivljavamo kao realnost. Jedna od njih, koja meni puno koristi, je ona u kojoj ja sagledavam spiritualni razvoj kao iskustvo koje se stice kroz osnovnu skolu.

Engleski jezik nije duhovni jezik jer je kreiran kako bi se ubrzala ekonomska razmena i trgovina. U njemu ne postoje reci kojima bi se opisalo ono sto zelim da objasnim. Kada ne posedujemo tacne reci, moramo da koristimo metafore, dopustajuci svakome da ih interpretira onako kako mu najvise odgovara. Zato, hajde da do kraja iscrpimo tu analogiju o skoli.

Zemlja: Skola na brzom koloseku

Kada malo zastanemo da pogledamo cemu skola na Zemlji ima da nas nauci, otkrivamo da je to, zapravo, osnovna skola. Ljudi jedino zele da nauce kako da vole sami sebe i druge ljude. Ko zna koliko razreda moramo sa prodjemo kako bismo usvojili sliku "svi na Zemlji su jedna porodica".

Ne mozemo tacno reci koliko je potrebno da se zavrsi Zemljina skola u okvirima lineranog vremena. Jos uvek skolu nije zavrsilo ni pedeset procenata zemaljskih dusa ukljucenih u skolski sistem. Mozemo da pretpostavimo da ce trebati, u proseku, jos oko sto miliona godina evolucije kako bi covecanstvo diplomiralo. Neki od nas mogu ponosno da izjave da su stare duse. Ako posmatramo sistem kao skolu, znaci da sporo ucimo.

Tek kada uvidimo da je cela planeta skola, sa velikim nastavnim planom, mozemo u potpunosti da shvatimo da je sistem pravilan i da funkcionise perfektno. Skola ima specijalno obucene ucitelje koji se drze dobro definisanog rasporeda. Svaka osoba na Zemlji je u nekom razredu koji korespondira sa nivoom njenog licnog duhovnog razvoja. I kao i u javnim skolama bilo gde na svetu, svaki sat skolskog dana je isplaniran i osmisljen sa ciljem da se uci i sticu iskustva. U stvari, ma kako to neverovatno izgledalo, ne postoji nijedan dogadjaj u zivotu bilo koje osobe ( u skolskom danu), koji je slucajan ili nepredvidjen. Unapred je utvrdjeno vreme za ucenje, ispite, raspust i odmor. Cak postoji i vreme u nasim zivotima za prelazak iz jednog razreda u drugi. Sistem je takav da u njemu svako mora da napreduje.

Svako bice koje se ikada ukljucilo u Zemljinu skolu, uradilo je to iz jednog jedinog razloga- ekspeditivnosti. Ova skola nudi veoma brzo budjenje, obicno kroz proces patnje i borbe. Ljudi nauce vise u jednom zivotu koji prosecno traje osamdeset godina na Zemlji, nego sto mogu da nauce za deset hiljada godina u nekoj drugoj skoli u univerzumu, koja je mnogo meksa, prijatnija.

Prijatnost moze da smeta nestrpljivim ucenicima. Sta vecina ljudi kaze kada sve u njihovim zivotima funkcionise, a oni se osecaju divno? "Boze, odsada ja preuzimam stvari u svoje ruke. Sve je pod kontrolom. Mislim da bih ja sada mogao da budem glavni." Kada se, sa druge strane, obrate za pomoc univerzumu? Kada kazu: "Mislim da je potrebno da otkrijem kako sistem funkcionise. Treba mi jedna knjiga za prosperitet, jedna za izceljenje. Zelim da razumem. Zelim da budem majstor!" Jedini put kada nam uopste pada na pamet da izrazimo ovakve zelje je kada smo povredjeni. Da li uvidjate kako bol moze biti koristan? Odredjeni studenti, ipak, jos uvek izbegavaju teske kurseve i mogu proziveti hiljade zivota u istom razredu. Oni kazu svojim savetnicima za izbor skole koju zele da upisu: "U redu, uzecu ovaj laki tecaj, onaj drugi mi se cini isuvuse tezak. Zelim nesto lakse, sa uciteljem koji mi nece davati testove iz algebre i ne zelim nikakve finalne ispite". Ljudi prilicno cesto traze ovakav raspored.

Takodje, postoje nestrpljiva bica koja stoje na kapiji skole i kazu: "Zao mi je. Pripremili ste mi zaista lep raspored, jedino sto izgleda potpuno isto kao i onaj prethodni koji sam dobio, isto kao i onaj pre njega. Izgleda skoro kao da ste ga fotokopirali. Fotokopirali ste ga? Zao mi je, ali ja nemam vise vremena da prozivljavam jos deset hiljada zivota. Zelim da budem primoran da se usredsredim na duh i ne zelim da se opet zaglavim u bogatstvu i u kuci i u osudjivanju ljudi. Tako sam proziveo vec hiljadu zivota, postao sam ekspert. Znam da to mogu. Da li mogu, molim Vas, samo ovaj put, naravno, ako se Vi slazete, da li mogu da dobijem kancer? A da li bih mogao da imam dete koje boluje od leukemije? Zelim da budem primoran da kazem: "Boze, zasto? Boze, zasto?" Ne zelim vise da gubim vreme. Da li, ikako, postoji nacin da kompletiram celo obrazovanje u toku tri naredna zivota? Dajte sidu, dajte kancer, dajte rat- uzimam sve sto zelite da mi date. Dacu za to zadnju paru koju imam. Svi moji prijatelji su vec diplomirali i srecni su u vecnosti. Voze se na toboganima u zabavnom parku u Sistemu Nirvana. Mogu da ih vidim, ali ne mogu da im pridjem. Molim Vas, dajte mi makar malo bola da bih mogao da se probudim. I, da li mozete da mi ucinite jos samo jednu uslugu? Kada stignem tamo dole, da li mozete da me oborite na kolena i saterate me u ugao svaki put kada zaboravim da trazim pomoc od univerzuma i svaki put kada se moja vizija zamagli? Na tome bih Vam bio veoma zahvalan. Kada se taj zivot zavrsi, zelim da znam da sam zaista mnogo napredovao, onoliko koliko sam napredovao u svih pet hiljada prethodnih inkarnacija zajedno. Tako sam umoran od ove igre!"

Svako ko se upise u ovu skolu, prethodno mora da potpise ugovor. Nevazna je cinjenica da svi, kada dospeju u telo, zaboravljaju koje su lekcije obuhvacene ugovorom. Mi svi biramo svoje ucitelje, duzinu skolovanja i uticaje. Dogadjaji koje odabiramo kao nase najekspeditivnije motivatore nisu tragicni. Drama je pazljivo artikulisan sastojak u brzom razvoju duse od jednog do drugog nivoa. Njoj je dopusteno da se odigrava u ljudskom zivotu samo kada to bica specijalno zahtevaju jer su nestrpljiva da krenu dalje. Drama nije udes niti greska. Ona ne znaci da je univerzum neprijateljski raspolozen ili da Bog ne postoji. Ona je, prosto, nastavno sredstvo i slucajno je najvise zastupljena u nizim razredima zemaljske skole. Nije potrebna u visim razredima.

Molim Vas da razumete da potpuno probudjenom bicu drama izgleda kao abnormalnost u univerzumu, kao da normalna Hristova energija nepravilno vibrira. Leukemija, silovanje, rak, ubistvo, zagadjenje, zlostavljanje dece i rat nisu prirodna stanja bica u univerzumu, iako mogu biti veoma korisni.Ipak, dolazi vreme kada je zaista dosta. To vreme je Doba Vodolije. To je jedino od dvanaest doba kada uspesan, efikasan razvoj i ucenje moze da se ostvari u okruzenju u kome ne postoje ni patnja ni bol.

Najveca predstava na Zemlji

Ako smo "normalna" ljudska bica, verujemo da je trodimenzionalni prostor i vreme jedino sto postoji (ili se na to fokusiramo 99% vremena). Ljudi moraju da veruju da je to tako, kako bi skola mogla uspesno da funkcionise. Kada bismo znali da je to iluzija, nista ne bismo naucili na Zemlji. Bili bismo nepazljivi na casu, ne bismo radili domace zadatke. Zbog toga, tek kada dodjemo do kraja dvanaestog razreda i kada nam se ukaze velika slika, smemo da otkrijemo da je to sve bio audio- vizuelni edukativni film. To se desava onda kada primetimo da je skolski sistem efikasan, ali nije stvaran. Svi smo mi majstori iluzije i ukoliko zelimo da diplomiramo, moramo da prihvatimo taj koncept.

Na srecu, nase drustvo nudi prakticnu analogiju stvorenu da bi nam pomoglo da razumemo razliku izmedju iluzije i stvarnosti. Imamo neverovatno razvijenu tehnologiju koja ima bioskope sa ogromnim platnima, kvadrofonicki zvuk, nekoliko projektora koji simultano emituju filmove. Hajde da sada obratimo paznju na nas teatarski mentalitet. Svi ga imamo i svima je blizak. Odlazimo u bioskop kako bismo gledali filmove kao sto je "Rambo" ili "Pod opsadom", gledamo kako se krv i utroba prosipaju po ekranu. Cujemo krike svojim usima. Zahtevamo teror, uzas. Ako neko prica u publici, strasno se naljutimo, jer kvare dozivljaj. Sta se desava ako projektor ne radi dobro, ako nije dovoljno mracno u bioskopu- ako sve oko nas nije kreirano tako da proizvede fizioloski dozivljaj uzasa od koga nam lupa srce i znoje nam se dlanovi? Sta se desava ako potpuno ne uronimo u tu simulaciju? Trazimo da nam vrate novac!

Osoba koja zeli da dozivi mir nece otici da gleda ovakav film. Ali mi, u stvari, ne volimo mir. Mi smo avanturisti koji veoma vole stimulaciju. Izgleda da je to glavni razlog sto smo stvorili Zemlju i Suncev sistem. Isuvise zelimo da odemo u bioskop i budemo prestravljeni. Posle toga smo dovoljno drski da kazemo kako nismo mi u svom zivotu birali dramu. Mozete da se kladite da jesmo. Ne samo da smo odabrali inkarnaciju koja je identicna onoj koja se prikazuje na ekranu, nego smo i platili skolarinu da bismo se upisali u skolu. A kada nam neko kaze da je sve to iluzija, vredjamo se.

Nalazimo se u bioskopu, uzbudjenje je na vrhuncu, na platnu se tenkovi pojavljuju iza brda, pozitivni likovi se nalaze u rovu, bitka samo sto nije pocela. Neko iz publike ustaje i kaze: "Ne brinite- sve je ovo iluzija!" Da li kazemo: "Tako je, to je istina" ili viknemo: "Sedi dole i cuti! Pozovite redara da ga izbaci. Ne zelim da znam da je sve ovo iluzija zbog toga sto se dobro zabavljam!" Da li bismo tako reagovali kada bi nam taj isti covek prisao u trenutku kada slupamo auto i podsetio nas da je i to iluzija? Zivot je isto sto i film.

Ako je nasa tehnologija sposobna da nas tokom dva puna sata uveri da je ono sto dozivljamo stvarno, sta mislite, sta sve moze tehnologija kojom raspolaze univerzum? Da li znate da Bog ima bolje trik efekte od Holivuda? Da li je ova planeta samo jedan trodimenzionalan hologram sa kvadrofonicnim zvukom koji se odvija iza nasih ocnih kapaka? Ili je ona stvarna? Da li ce uskoro da krene odjavna spica? Da li ce da se upale svetla? Kada se svetla upale, da li vidimo tragove krvi na bioskopskom ekranu? Koliko puta su glumci, zapravo, umrli u onome sto smo upravo gledali? Znate da oni nisu istinski povredjeni, zato sto ste o tome vec citali u novinama- "Dvadeset pet glumaca ubijeno kod O.K korala". Oni nisu mrtvi. Glume u drugom filmu sledece nedelje.

Mi smo svi vec bili ubijani vise hiljada puta i iskreno, nije nas briga.

U dugorocnom kosmickom smislu, na kraju nas tragedija nece ni zanimati. Istina je da je Bog ljubav, a ljubav ne dopusta tragediju. Dok se film prikazivao, bili smo u stanju da kontrolisemo ljutnju i bes i da se ne popnemo do ekrana da pobijemo negativce. Ovaj skolski sistem funkcionise potpuno isto kao Holivud. Zemlja je veoma dobro planirana, tehnicki savrsena iluzija. Toliko je perfektno kreirana, da mi zaista verujemo da film pocinje na pocetku, a zavrsava se na kraju. Mislimo da je vreme linearno i ne shvatamo da je film snimljen po sekvencama. Kada bismo videli kako se film montirao, ne bismo bacali novac da kupujemo kartu.

Sada zamislite, ako su ljudi voljni da plate pet, deset dolara da gledaju Ramba, sta mislite, koliko moraju da plate za dramu koja traje citav zivot? To izuzetno puno kosta. Pa ipak zele da plate, jer im je savetnik za izbor skole ispricao o kakvoj se skoli radi, kakve sve diplome mogu da dobiju i da ce im to doneti vecu slobodu i veci kapacitet za razumevanje. Ljudi odlucuju da se upisu u skolu kakva je Zemlja zato sto su videli da je drama mocan pokretac duhovnog napretka.

Da li je Bog previse dobar da bi bio istinit?

Ljudi koji tragaju za duhovnoscu na pocetku tesko mogu da shvate da Bog ne dopusta greske. Bog je Ljubav, a Ljubav se ne sastoji od gresaka ili nepravilnosti. O ovome ce vise biti reci u narednim poglavljima. Za sada pokusajte da privremeno odlozite svoja verovanja i osude svih gresaka koje su pocinjene na ovoj planeti u neki mentalni orman. Ukoliko i kada procitate ovu knjigu budete verovali da Bog dozvoljava nepravilnosti na Zemlji, ponovo otvorite taj mentalni orman i sva verovanja i osude koje ste tamo ostavili ponovo ce Vas cekati, potpuno netaknute. Nikome nece biti ucinjena steta.

Ram Dass je pricao o svom guruu koji je opisivao ljude koji se namerno izgladnjuju. Sa suzama u ocima ti ljudi su govorili: "Zar ne vidite kako je sve ovo savrseno?" To je savrseno, ali zaudara. U svakom slucaju ovde se desava mnogo vise od onoga sto mozemo da razumemo u nasem trenutnom stanju svesti. Hajde da se ovom temom pozabavimo.

Hajde da umesto nasih starih verovanja da je Bog nemocan da spreci nepravilnosti, razmotrimo mnogo mocniji koncept- koji je istovremeno i mnogo vise ispunjen ljubavlju. Svaki razred u ovoj skoli je neophodan i postoje odredjene stvari koje ucenici u odredjenim razredima rade, jer su one za njih odgovarajuce. Arapi moraju da ratuju, bas kao sto i Aboridzani i ljudi sa Wall Street -a moraju da rade to sto rade. Oni se nalaze u odredjenim razredima i dobijaju odredjene zadatke. Ako zelite da budete srecni kao ucitelj u cetvrtom razredu, morate da razumete kako cetvrti razred funkcionise. Nastavni plan cetvrtog razreda na Zemlji sadrzi mnoge lekcije o osecaju odvojenosti od Boga i ostatka covecanstva. U cetvrtom razredu se suprotstavljamo drugim osobama i grupama u pokusaju da dokazemo da smo u pravu, a da su drugi neznalice. Mi ih i unistavamo ako treba, kao licnosti ili kao nacije. To nije nista pogresno- to je naprosto cetvrti razred.

Vi ste, naravno, odavno odlucili da ne zelite vise da budete u cetvrtom razredu. Mozda ste cak odlucili da vise ne zelite da budete ni ucitelj u cetvrtom razredu. Kada neko oseca hitnu unutrasnju potrebu da odustane od spasavanja ljudi koji ne mogu da shvate koliko je vredno da se stvari rade na duhovan nacin, dolazi do unutrasnjeg sukoba. Cesto verujemo da je nasa "duznost" da spasemo porodicu i prijatelje ili da popravimo greske i zla koja su nacinjena u svetu, cak iako smo vec potpuno iscrpeljeni od prethodnih upornih i neuspelih pokusaja. Pa, imam dobre vesti. Postoji bolji nacin. To je put kojem nas uce ucitelji majstori. To je put koji donosi spasenje nasoj porodici, prijateljima i planeti. On je oslobodjen stresa. Zabavan je, uzbudljiv, odusevljava, povecava snagu i energiju.

Sami biramo ucitelje- autoritete i majstore

U okviru skolskog sistema postoje dve razlicite grupe ucitelja- oni koji mogu da hodaju po povrsini vode, vaskrsavaju mrtve, prozive zivot u miru i sigurnosti. I oni drugi, koji sve rade po ovozemaljskim pravilima. Ova druga grupa uvek zeli "da bude u pravu". Umiru od bolesti izazvanih stresom, a u nasledje ostavljaju osecaj krivice i frustriranosti. Oni iz prve grupe su ucitelji majstori. To su bili Isus, Buda, Krisna, stotine manje poznatih probudjenih bica. Majstori zive sledeci duhovne principe, ostavljajuci po strani vecinu uticaja ega. Druga grupa ucitelja tezi da se osloni na intelekt i "dobre procene" kada treba da donese neku odluku, umesto da se okrene duhu. Drugu grupu sam nazvao autoriteti. Vi ih poznajete- oni su vas vaspitali, ucili, trenirali. Oblikovali i usadili Vam sopstveni "ispravan" sistem verovanja.

Ljudi po navici iskljucuju iz svog sistema verovanja sve ono sto je izvan polja njihove percepcije. Nasu paznju u tolikoj meri okupira svakodnevni zivot, da, posto smo proziveli godine kao odgovorne odrasle osobe, potpuno gubimo moc da se usredsredimo na ono sto nije tako ocigledno.

Sasvim maloj deci jos niko nije stigao da kaze "glupost" o postojanju beskonacnog broja realnosti. Sve je moguce za mladi um. Ogranicenja, teskoce, zabrane, krivica, "ovo treba da uradis, ovo moras da uradis", surov zivot- sve te pretnje su u stvari naucene. Ova neprijatna ubedjenja usadili su nam dobronamerni autoriteti.

Autoriteti vide odgovornu obrazovanu odraslu osobu za koju je istina ono sto moze da se opazi pomocu pet cula. Inteligentna bica na ovoj planeti su pronicljiva. Dolaze do informacija ocima, usima i skladiste ih u mentalnu banku podataka. Do informacije se moze doci iskustvom, ali i posredno, kroz knjige itd. Kada dodje vreme za akciju, oni prepakuju uskladistene informacije tako da pronadju najprobitacnije resenje za problem. Ipak, sva resenja su, de facto, vec vidjena. Stalnim ponavljanjem ovog procesa, neki ljudi postaju odlicni autoriteti. I, veoma, veoma sporo Zemlja napreduje. Iako jos uvek postoje ratovi i nema dovoljno humanosti na svetu, ipak idemo napred korak po korak.

Autoriteti u nasem zivotu ucili su o zivotu primajuci teske udarce u skoli intelektualaca. Oni nas uce zivotnim cinjenicama, kako je tesko ici napred, kako treba da budemo na oprezu, i da, u zavisnosti od situacije, napadamo ili se branimo. Uce nas o radnoj etici, o nejednakim pravima i nepravdama u ekonomiji, politici, drustvu i biznisu i o tome kako mi nemamo nikakvu kontrolu nad tim. Ucimo kako da napredujemo, resavamo probleme, kriticki mislimo, ucimo o manama suprotnog pola.

Racionalan pristup zivotu pociva na pretpostavci da je inteligentno oslanjati se na pet cula. Ako je ta pretpostavka tacna, onda ne postoji svemoguci Bog, pun ljubavi. Bog sa jedne strane, i sa druge ratovi, leukemija, zlostavljanje dece, glad- medjusobno se iskljucuju.

Ako zelimo da se opredelimo koga da sledimo, autorite ili majstore, moramo da znamo jos neke stvari. Autoriteti su poznati po svojoj tvrdoglavosti, po ponasanju tipa "A", infarktima i drugim bolestima izazvanim stresom. Oni umeju i da skoce sa oblakodera kada ekonomska ili neka druga situacija "izvan njihove kontrole" ne ispunjava njihova ocekivanja.

Zasto smo imali poverenja u autoritete, zasto je bilo ko ko cita ove reci, u nekom trenutku poverovao u ogranicena verovanje kao sto su ova? Zasto su ucenja majstora uvek u suprotnosti sa onim cemu nas uce autoriteti koji su nas odgojili? Suprotno od naseg vaspitanja i obrazovanja, majstori kazu da treba da postanemo kao mala deca, da ne brinemo o tome sta ce biti sutra, da treba da budemo bezbrizni kao ljiljani u polju. Majstori ne kazu da treba da branimo svoju zemlju, posao ili svoj nacin zivota. "Kurs cuda" kaze da ne treba ni da napadamo, ni da se branimo i da nikada ne opravdavamo svoj stav drugoj osobi. Kaze da umesto da budemo obazrivi kada se upustamo u odnose sa drugim ljudima ili nacijama, treba da zadrzimo unutrasnji mir u svakom trenutku.

Perspektiva ucitelja majstora se ne oslanja na pretpostavljenu objektivnu realnost opazenu pomocu pet cula. Oni imaju naizgled iracionalne izjave kao sto su: "Sve sto vidim ne znaci nista" i "Vidim samo proslost"”. Narocito zbunjuju reci kao sto su: "Moja sigurnost je u tome da prestanem da se branim" i "Ne opiri se zlu". Majstori nas uce da ukoliko prestanemo da i najmanji deo energije posvecujemo zlu i nepravdi na Zemlji, mozda cemo eventualno na kraju postici iste ciljeve kojima teze najnapredniji autoriteti. To su samoisceljenje, isceljenje planete, mir na Zemlji, ponovno stvaranje zelenog, ekoloski perfektnog raja na Zemlji. Medjutim, majstori naglasavaju da nema nacina da se uspesno kreira mir ukoliko se koristi otpor i popravljanje stvari. Isticu da je potpuno uzaludno pokusavati da se isceli ma sta sto se nalazi izvan nas samih, pre nego sto se sami ne iscelimo. "Ne postoji nista izvan nas", kazu. Sve sto kazu majstori je kao samar za autoritete.

Zapadni sistem obrazovanja potencira sposobnost intelekta da analizira i racionalizuje u cilju poboljsanja zivota na planeti tako sto popravlja greske u drustvenim i ekonomskim sistemima. "Kurs cuda" naprosto kaze da je analiza svojstvena egu, a da popravkama treba da se bavi Sveti Duh. Ne covecanstvo.

Da li treba da budemo zabrinuti za svoje voljene i nasu planetu ili treba da uvek zadrzimo smiren um? Sta vise pomaze? Da li treba da popravljamo nepravilnosti i nepravdu ili da to prepustimo Svetom duhu? Aktivisti ili pacifisti? Ili su mozda u pravu oni koji kazu da Bog deluje kroz nasa dela i da onda kada pokusavamo da popravimo zlo mi u stvari radimo bozji posao? Mozda cak previse naglasavajuci kako opravdano sprovodimo bozji gnev?

Ko je u pravu, autoriteti ili majstori ucitelji?

Odgovor vas moze iznenaditi. I jedni i drugi su u pravu. Pojam biti u pravu ili ne, u stvari i ne postoji, ali o tome cemo kasnije. Razlicitost je jedna od mogucnosti.

Ova knjiga ispituje vrednost ucenja majstora i mogucnost da jedino pomocu njega mozemo da iscelimo i sebe i planetu, a za cime toiliko zudimo.

Nacin kojim se sluze autoriteti je koristan za razvoj duse, ali je spor do bola. To je karma. Ono sto rade majstori osnazuje, prosvetljuje, zabavno je i, sto je najbolje od svega, brzo. Ukoliko vam je dosta odnosa sa ljudima koji vam ne prijaju, fizickih, finansijskih ogranicenja koja nisu bas zabavna, onda ste mozda spremni da objavite kako vise nemate vremena za karmu. Kako bismo odbacili karmicki put i direktno presli na radost, veselje, uzbudljenje, unutrasnji mir, moramo da sledimo savet kralja Solomona:"Od svega sto primas, primi prvo razumevanje".

Struktura Zemljine skole

Pokusajmo da razumemo zasto postoji zivot na Zemlji, da je Zemlja skola i da sagledamo veliku sliku o beskrajnom zivotu. To ce nam doneti dovoljno znanja da stvorimo raj na Zemlji. Zamislite da je nestala sva napetost, nema vise borbe, bezizlaznih situacija. Sve sto ste ikada zeleli je vase kada uspete da shvatite kako sistem funkcionise, kada odijete da verujete autoritetima, kada odaberete da budete "za svet, ali prvo za sebe." Svi mozemo da postanemo majstori ucitelji.

Na lestvici razvoja planete, devedeset proceneta reinkarniranih osoba u ovom trenutku je na niskom stupnji duhovnog razvoja i bauljaju po mraku. Nemaju ni najmanju mogucnost da razumeju uzrok i posledice kreiranja sopstvene realnosti. Veruju da su zrtve svega. Ukoliko ih je iskusrtvo naucilo da budu snalazljivi u obicnim zivotnim situacijama, oni ce primetiti da mogu da u veoma maloj meri uticu na svoj zivot, ali nece ni pomisljati da mogu da uticu na tzv. okolnosti. Sigurno nikada nece ni pomisliti da su sami kreirali svoje okolnosti, a sve u cilju obrazovanja. Oni jos uvek ne shvataju da su povezani sa apsolutno svakim ljudskim bicem na planeti i zbog toga ne shvataju da je pogresno ici naokolo i ubijati ljude. Ubijanje ljudi iz opravdanih razloga (kao sto je samoodbrana ili patriotizam) slaze se sa njihovim shvatanjem univerzuma. Kada se svaki entitet sagledava kao nesto izdvojeno, prirodno je da se sve izvan nas samih vidi kao nepravda- i drugi ljudi i sistem.

Ono sto je prosecan nivo ljudske svesti na planeti danas, slobodno mogu da svrstam ispod desetog razreda, u okolnosti nalik na TV sapunice. Vecina vremena evolucije je provedena bas na ovom nivou, koji je ujedno i najduzi put kojim mozemo da se vratimo kuci.

Nijedan razred nije bolji od drugog, iako to moze tako da izgleda na prvi pogled i potcenjivati razrede lici na ego trip. Cak i ucitelj zna da mnogi od djaka u njegovom razredu mogu da ih prevazidju, da postignu mnogo veci nivo obrazovanja, steknu veliki broj titula i diploma. Mi smo samo privremeno u odredjenom razredu. Kada diplomiramo, prelazimo u sledeci.

Deseti razred

U ovoj alegoriji o skolskom sistemu, posmatrajmo grupu ili skolski razred sa ljudima koji su daleko ispod prosecnog nivoa svesnosti. Oni jos uvek nisu prosvetljeni. Prosli su sve prethodne razrede i evo ih u desetom. U njemu je naglasak na mozgu i na intelektu, pa su oni sada svakako inteligentni. To je i razumljivo, svako ko je proveo u skoli osam ili deset miliona godina i stekao znacajno iskustvo, mora postati inteligentan. Takve ljude obicno nazivamo genijima. Ima ih mnogo na planeti. Rade kao ekonomisti, profesori, generali, politicari i nekako nas podsecaju na nase roditelje. Veoma su tvrdoglavi, tesko usvajaju nova ucenja, misle da vec sve znaju. Novu lekciju mogu da usvoje jedino kroz obrazac logickog objasnjenja.

Danas su mnogi ,od javno priznatih autoriteta na planeti, u desetom razredu. Posto su genijalni, mogu da vam na ubedljiv nacin objasne kako je potrebno imati petsto hiljada vojnika u Saudijskoj Arabiji. Sve su shvatili, imaju odgovor na sve, ali se ipak bacaju kroz prozor kada dodje do kraha na berzi. To su dobri ljudi i uglavnom su proveli milione godina kako bi postali inteligentni, ali nisu srecni. Da li poznajete nekoga ko je pravi intelektualac i istovremeno je i srecan? Previse su okupirani debatama i raspravama, kao da zaista znaju sta je realnost! Ukoliko ne uspeju da ubede drugu inteligentnu osobu da je njihovo stanoviste ispravno, imaju osecaj gubitka. Veruju da je imati pet cula realno, sve svoje informacije dobijaju preko njih, pohranjuju ih u svoju banku podataka i u njoj traze odgovore kada su im potrebni. Ubedjivace vas kako je dobro biti republikanac…ili demokrata…i svi su oni u pravu jer svoje misljenje formiraju na osnovu svoje baze podataka. Ali u tim bazama se nalazi manje od jednog milionitog dela procenta podataka koji su dostupni na planeti. Kako se moze doneti ispravna odluka na osnovu veoma ogranicenog broja podataka?

Intelektualci uzivaju da se igraju sa svojim intelektom. Veoma je uzbudljivo kada postanete maestro u odredjenoj vestini, kao kada dobijete novu igracku. Zabavno je biti glavni, ali nema garancija da intelekt moze doneti unutrasnji mir. Njihov um se uvek takmici i tesko im je da sede na obali jezera i pecaju. Oni poskoce kada im padne ideja na pamet i objave: "Imam ideju, moram odmah da se vratim u kancelariju i da je razradim!" Ceo zivot zive kroz intelekt. Nevolja sa ovim konceptom je u tome sto se univerzum neprestano i potpuno menja i pomera u svakoj desetinki sekunde. Kada neko sazna sve sto ima da se sazna u nekoj odredjenoj sekundi, vec u sledesem trenu njegovo znanje je nedovoljno i neupotrebljivo u novonastaloj promenjenoj situaciji. Znaci, primoran je da neprestano prikuplja nove i nove informacije. Moze se uzivati u toj igri tokom nekoliko zivota, ali da bi se kroz intelekt dostiglo prosvetljenje, potrebno je vreme koje je makar za samo jedan mali trenutak duze od vecnosti. Medjutim, vecina intelektualaca i onako ne zeli da postigne unutrasnji mir niti prosvetljenje. Njihov cilj je sticanje znanja relevantnih za vidljivi svet i mentalna stimulacija. Smatraju da je znacajno da budu deo planetarne intelektualne elite.

Nikada ne smemo da zaboravimo da svaka osoba na ovoj planeti, bez obzira u kom razredu da se nalazi, doprinosi oslobodjenju svakoga od nas. Divimo se kada neki vrhunski intelektualac pronadje lek protiv paralize. Zahvalni smo kada inzenjeri ili naucnici naprave neki novi aparat koji nam olaksava zivot. Inspirise nas i pokrene kada neko, bez obzira na kom je stepenu razvoja, obori rekord u brzini. Kada ucimo, desava se razmena i tada se razvijamo. Kroz nas razvoj, oslobadjamo sebe i citavo covecanstvo.

Moram da kazem da ce bas svako u zemaljskoj skoli neizostavno postati genije. Ali su svi oni koji ozbiljno zele da se probude vec diplomirali u najnaprednijim razredima jos pre nekoliko zivota koje su proziveli. Vi ste obavezno inteligentni ako”radite sa svetlom” t.j. sirite duhovnost na planeti. To je neophodan preduslov. Ipak, kada primetite da ste uhvaceni u vir intelektualizma, zastanite i razmislite. Intelektualizam je stimulativan, ali on ne donosi mir i radost ili osecaj transcendentalnog iskustva. On se potpuno bavi planetarnim dilemama i potpuno ignorise zapovest: "Neka se tvoja paznja usmeri potpuno na Boga". Moze da na neprijatan nacin odlozi postizanje unutrasnjeg mira i spoznavanje vasih sposobnosti za isceljenje na odredjenoj tacki u kojoj se nalazite dok sluzite dobrobiti covecanstva.

Treba otvoreno reci da su osobe koje se nalaze u desetom razredu u smislu linearnog vremena presle devet desetina svog puta, a postigle su samo polovinu rezultata koje bi mogle da postignu u svetu dualiteta. Razvili su samo levu polovinu svog mozga i koriste samo polovinu kapaciteta koji su im prirodno dati kako bi funkcionisali u zivotu. Potpuno su uvereni da je intelekt kralj i da istinu mogu razumeti samo tako sto ce upotrebiti mikroskop ili agitovati na zboru biraca.

Osobe koje rade u desetom razredu u jednom trenutku primecuju da su se njihovi prioriteti izmenili i da ljudi naprosto odbijaju da izvrse ono sto im oni narede. Cak i ako "znaju" sta je ispravno, a sta pogresno, oni uporno veslaju uzvodno pokusavajuci da ubede ostatak sveta da se ponasa po njihovim pravilima. Posle citavog zivota provedenog u iscrpljujucim pokusajima da poprave ljude, oni konacno zakljucuju da je to nemoguce. Kada konacno odustanu od bitke, oni nesvesno dopustaju univerzumu da ih prenese do sledeceg razreda.

Jedanaesti razred

Sledeci razred bavi se saosecanjem. Ljudi se vracaju ponovo u ovaj plan realnosti i postaju direktna opozicija intelektualcima i politicarima koji donose racionalne odluke. Znate, tako funkcionise karma. Cesto se vratimo kao osobe potpuno suprotne onima kakvi smo bili u prethodnom zivotu- verovatno je to neka kosmicka krivica. I, sada ti ljudi rade na tome da razviju drugi polovinu svog bica kako bi postigli ono sto zovemo balansom. Znaci, u jedanaestom razredu se razvija intuicija i ljudi ceo zivot zive po principu da li osecaju da je nesto dobro ili nije. To su senzitivne osobe koje se cesto klone prakticnosti kada treba da pomognu nekome ili doprinesu necemu. Cesto zestoko kritikuju logicku stranu sveta.

Ljudi iz jedanaestog razreda cesto rade luckaste stvari, kao sto je na primer odbijanje da idu u rat. To su bila deca cveca sezdesetih koja su zivela u skolskin autobusima i verovala da cine dobro tako sto nose cvece naokolo i farbaju zidove u dugine boje. To je bila generacija potpuno van logike koja je iritirala umove tvrdokornih intelektualaca koji su govorili: "Eh, kada bi bili samo malo odgovorniji, zaposlili se…" Za ljude iz jedanaestog razreda nije najvaznije da nadju posao. Ali, njihovi roditelji su jos uvek u desetom razredu i veoma frustrirano govore:" Kada bi samo uradio onako kako ja mislim da je najbolje i upisao se na Harvard, zaposllio se u velikloj korporaciji…," a oni bi im odgovarali: "Tata, ja nemam vremena za koledz- moram da dezuram pored reke u koju se baca otpad!"

Ljudi iz jedanaestog razreda su oni koji smatraju da moraju da urade neki vazan zadatak. Zele da zaustave ratove na planeti, ukinu zagadjenje, rese beskucnistvo, nadju holisticki lek za kancer, nahrane gladne u Africi. To je radikalno drugaciji pristup od intelektualnog drustva koje kaze: "Neka oni samo idu u skolu i tamo otkriju kako da zaradjuju za zivot". To je u stvari veoma logicno, ali ne i saosecajno.

Ljudi iz jedanaestog razreda su se upravo prebacili sa leve na desnu hemisferu mozga i rade iracionalne stvari. Kazu: "Spasicu salamandera", a to nije racionalno. "Spasicu sume"- a ni to nije racionalno. Oni funkcionisu na osnovu toga sta osecaju prema ljudima. To je iracionalno stanje ljudskog bica i ono obicno potraje nekoliko zivota.

Ljudi iz jedanaestog razreda se trude mnogo vise od ikoga ranije na tome da formiraju svest da su svi ljudi jedna porodica. Prave velike korake kako bismo postali svesni potrebe o medjunarodnoj saradnji na planetarnom nivou. Ali se i oni ipak potrose. Njihovi medjuljudski odnosi postanu ispunjeni stresom. Nemaju dovoljno vremena za meditacije i unutrasnji mir. Jer su stalno zauzeti.

Obratite paznju na ljude koji se bave zastitom zivotne sredine ili one koji pokusavaju da spasu sve zivo. Vecina ljudi iz New Age grupe ce vam reci da su oni sustina onoga sto predstavlja prosvetljenje na Zemlji. Insistirace da vole svoj posao, da su zaista srecni, i da nisu oni krivi sto nemaju dovoljno novca ili im zdravlje nije bas najbolje. Vole da se igraju sa isceljujucim kristalima, da isceljuju, sede pored stopala Swami Whosits-a …toliko su usredsredjeni na tragedije ovog sveta da nemaju unutrasnji zivot niti radost. Stalno zive u velikom strahu da ce planeta izumreti od zagadjenja, da ce kisne sume nestati, da ce svi delfini nestati, da ce se polovi istopiti.

Dok smo odrastali i postajli svesni da zivot pruza vise od onoga sto je golim okom vidljivo, bivali smo sve vise upuceni na one entitete ispunjene saosecanjem jer su ostvarili najvise oblike svesti koji postoje na planeti. "Moram da im se pridruzim, da postanem deo grupe! Zelim da se borim protiv nukleranog oruzja!" Pravi ucenici jedanaestog razreda su sam slag na torti medju ovozemaljskim bicima. Tek smo zavrsili deseti razred i dobro se snalazimo u jedanaestom. Ali ima jos da se uci dok se ne postane majstor.

U cemu se slazu svi majstori? Kada bismo mogli da udjemo u nebesko carstvo, prestali bismo da se suprotstavljamo zlu. Da li znate koliko iznosi broj stvari kojima smemo da se suprotstavljamo, a da istovremeno postignemo prosvetljenje? Isti onaj broj koji vazi i za nase najomiljenije majstore- nula. Oni su svi za ljubav i za svetlost. Nisu uznemireni i ne boje se kao ljudi koji su u jedanaestom razredu.

Kada dostignemo saosecanje, nismo dosli do kraja puta, ima jos da se ide. Biti saosecajan nije isto sto i biti probudjen! Cela istina je da je Zemlja skola i da funkcionise besprekorno. Ovde ne postoji nista sto treba da se popravlja. Ako se neko nadje na Zemlji u ljudskom telu, znaci, da ma koliko bio saosecajan i inteligentan, jos uvek nije prosvetljen. Ta je osoba jos uvek u skoli, u odredjenom razredu i taj razred nije greska, on je savrsen za tu osobu u tom trenutku. Svi razredi na kraju dovode do diplome, a to je ono cemu tezimo, to je prosvetljenje.

Kosmicki zakon nalaze da ukoliko treba da isceljujes, ti prvo treba da budes isceljen. Ukoliko treba da dajes mir, moras biti smiren. Ako treba da dajes radost, moras biti radostan. Ne mozes da darujes ono sto nemas. Ucenici jedanaestog razreda ne dozvoljavaju sebi da budu srecni dok druga ljudska bica pate.

Postoji mnogo ljudi koji vec milionima godina pokusavaju da zavrse svih jedanaest i dvanaest razreda. Oni koji pohadjaju zemaljsku skolu obicno ne preskacu razrede. Zbog toga svaki entitet koji mozemo da sretnemo na raskrsnicama covecanstva prelazi iz jednog razreda u drugi. Oni iz jedanaestog razreda koji su naucili da ih ni intelekt niti saosecanje nece odvesti kuci, moraju da zavrse jos jedan razred.

Dvanaesti razred

Kada student dodje do dvanaestog razreda, vec je skoro sasvim zavrsio proces budjenja i prosvetljavanja. Genije je jer je prosao kroz celokupan put intelekta i mada mu je sada zabavno da prepozna svoju izuzetnu inteligenciju, zna da ga ona ne vodi u raj. Razvio je i svoju intuitivnu stranu i postao "alansiran". To je trebalo da ga ucini srecnim. Mozda je ocekivao da ce sve biti lako kada uspostavi balans i sada se cudi jer jos ima necistoca u njegovom zivotu i jos uvek primecuje mnogo grasaka na planeti. To znaci da je sada spreman za sledeci korak. Da sada sam mora da otkrije sta znaci diplomirati na Zemlji.

Tacno moze da se kaze kada su studenti jedanaestog razreda spremni za tranziciju- to je onda kada su spremni da dignu ruke i odustanu. "Celog zivota se trudim da zaustavim ratove i nista. Dizem ruke." Da bismo mogli da stignemo bilo gde u okviru ovog sistema, jedini nacin je da se predamo. Bas u tom trenutku predaje desava se prelazak u dvanaesti razred.

U ovom patrijarhalnom svetu u kome vladaju muskarci, predaja se izjednacava sa propascu. Zbog toga nam je jos teze da prepustimo sili i mudrosti vecoj od nase da nas vodi kroz zivot.

Studenti dvanaestog razreda, jos uvek nisu diplomirali i evo ih ponovo na Zemlji kako se cude, sta zaboga, oni ponovo ovde traze. Oni cine tranzicioni tim koji treba da olaksa process skolovanja i diplomiranja na Zemlji. Postoji mnogo ljudi na Zemlji koji vole da se izdaju za clanove tranzicionog tima, a u stvari samo intelektualizuju i racionalizuju i toliko su vezani za svrhu svog postojanja, da ne mogu biti objektivni. Vecina pravih clanova tranzicionog tima o tome nema pojma. Oni samo zele da idu kuci. Tokom procesa pronalazenja njihovog puta ka kuci, oni vode sa sobom i citavu planetu.

Da li se secate one faze u svom razvoju kada ste tvrdili da ste u redu i da ste srecni? Trosili ste veliku kolicinu energije na svoj razvoj i bas to je dokaz da jos uvek niste dostigli najvisi nivo. Kada ste zaista u redu, onda ste u miru sa samim sobom. Moramo biti u tom stanju unutrasnjeg mira ukoliko zelimo da olaksamo proces diplomiranja. Kada smo jos uvek u fazi razvoja, mozda mozemo imati u glavi teoriju o miru, ali smo jos uvek u okovima, koji mogu i da zvece. Diplomci ne mogu da imaju nikakve okove.

Studenti dvanaestog razreda teze da se u zivotu integrisu. Vracaju se sve do svojih prvih reinkarnacija i uzimaju korisna iskustva iz njih u svesnom obliku. To ne znaci da se od njih ocekuje da se secaju detalja ranijih zivota u kojima su bili svestenik ili mucenik ili vremena kada su hodali u sandalama negde po Mediteranu. Cak iako su sve to radili, detalji su nevazni. Oni se prisecaju svesnosti i osecaja koje su tada usvojili i to su im veoma korisni alati dok su u dvanaestom razredu.

Ovi zivoti u kojima se odigrava integracija mogu delovati veoma konfuzno. Svaki takav zivot je mesavina iskustava. Ponekad se vratimo intelektualizmu. Ponekad se ponovo ponasamo kao u TV sapunici. Cesto se vracamo unazad, ali nakratko, i cinimo ono sto smo nekada ranije vec radili na nasem putu razvoja. Tesko je lisiti se navika koje smo usvajali tokom miliona godina. Tako cemo imati trenutke kada ce nam sinuti da znamo sve odgovore i insistiracemo na toma da popravimo svakog. To znaci da nismo jos uvek dovoljno izglancali tu nasu staru naviku jos iz desetog razreda. Student dvanaestog razreda ce takodje povremeno ici kuci da gleda TV sapunice. Medjutim, razlika je u tome sto sada nije zavistan od njih. Odatle dolazi i recenica: "Nemoj imati drugih Bogova osim mene". Ako nasim misljenjem dominira intelekt ili TV sapunica, oni postaju nasi Bogovi i tada se nas zivot, zapravo, nalazi u predivnom corsokaku.

Kada studenti dostignu dvanaesti razred, dostigli su dovoljan nivo svesnosti da mogu da prepoznaju kada krenu korak nazad. Pocinju da zive osvesceno. Sve manje veruju u slucajnosti u zivotu. Pocinju da uvidjaju svrhu zivota. Pocinju da prepoznaju svoju sopstvenu bozansku prirodu. Sada pamte da samo jedna afirmativna misao moze da resi mnogo vise problema nego sva resenja iz desetog i jedanaestog razreda zajedno i kombinovano. Odustaju od karmickih lekcija i pocinju da budu, da jednostavno budu, otelotvorenje Boga.

Uvidjaju da je intelekt dobar jer im pomaze da predju preko ulice u kojoj se odvija gust saobracaj. Koristan im je i neophodan kako bi ziveli na Zemlji. Ali, primecuju da on sam po sebi uopste nije kreativan. Za razliku od intuicije, ne moze da dosegne neistrazeno i otkrije dotad nepoznate odgovore. I tako konacno dolaze do tacke kada shvate da odgovori ne leze u intelektu, kao ni u slepom saosecanju. Neki, kao ja, izjave vrlo ogorceno da i ne postoje nikakvi odgovori. To se desava kada univerzum ustane da aplaudira i kaze: "Hajde da vidimo da li ovu osobu mozemo da zbunjujemo jos neku godinu, pa da je posle toga izvlacimo iz ove zbrke".

Svo znanje Zemlje nije dovoljno za preokret

Kada neko misli da nesto zna, onda on samo odlaze svoj razvoj i univerzum ne moze da uradi nista drugo nego da zastane i da ceka. Ovo je nesto sto nas jako nervira, zato sto su nas autoriteti naucili da smo utoliko vredniji ukoliko vise znanja posedujemo. Konacno otkrijemo da nam zadovoljenje i uzbudjenje ne donosi kolicina znanja koje imamo, vec ona sa kojom smo povezani.

Zemljani su uvek smatrali da je ucenje linerno i zasnovano na intelektu. Medjutim, raditi bilo sta linearno je ekstremno sporo u odnosu na to kada bismo istu stvar radili prostorno i intuitivno. Ljudi koji se koriste levom mozdanom hemisferom nikada nisu razumeli, niti su se bavili time odakle Ajnstajnu ili Mocartu dolaze ideje. Za duhovnog ucenika ucenje i znanje ne predstavljaju teskocu. On zeli da predje sa jednog nacina ucenja koji je spor i mukotrpan na drugi koji je prijatan i brz. Majstori su uvek govorili da tek onda kada prestanemo da insistiramo da nesto znamo shvatimo da je znanje koje imamo neznatno u odnosu na ono koje mozemo da dostignemo. Svaki dobar guru prvo kaze novom uceniku: "Sedi mirno i ne govori. Umiri svoj um. Budi smiren i svestan da sam ja Bog" (ovde se pojam "ja sam" odnosi na onoga ko meditira, a ne na starijeg gospodina na nebesima). Prisecamo se reci iz "Kursa cuda": isceljen um ne planira. On ostvaruje planove koje prima slusajuci mudrost koja je izvan njega. Ceka dok mu se ne kaze.

Samo sacica entiteta na planeti moze da spozna da sve sto vidimo, cujemo i osecamo na ovom planu realnosti moze biti u harmoniji sa benevolentnim i prijatnim univerzumom.

Da bismo to razumeli, moramo razumeti kosmicke zakone stvaranja.